Beli medved
Status ugroženosti:
Ranjiv takson (IUCN 3.1)[1]
Sistematika
carstvo: Animalia tip: Chordata klasa: Mammalia red: Carnivora porodica: Ursidae rod: Ursus
Binomijalna nomenklatura
Ursus maritimus Phipps, 1774.
Oblast na kojoj žive beli medvedi
Ekologija taksona
Portal Biologija

Beli ili polarni medved (lat. Ursus maritimus) je medved koji naseljava Arktik. Najveći je kopneni mesojed na svetu - većina odraslih mužjaka teži od 450 do 1000 kilograma, dok su ženke skoro duplo manje. Krzno je gusto i providno, i često je krem belo obojeno. Stoga obezbeđuje životinji efikasnu kamuflažu prilikom lova, međutim, koža je zapravo crne boje.^[2] Beli medvedi imaju kratak rep i malene uši kako ne bi izgubili višak toplote, kao i relativno malu glavu i izduženo zaoštreno telo pogodno za plivanje.

Kao morski sisar, beli medved se adaptirao životu na zemlji, ledu i u vodi.^[3] U svom okruženju je vrhunski predator - uglavnom se hrani fokama, mladim morževima i kitovima, iako je spreman da pojede sve što može da ubije.

Beli medvedi su ranjiva vrsta. Neki naučnici i klimatolozi veruju da će opadanje polarnog leda i porast nivoa mora usled globalnog zagrevanja imati presudnu negativnu ulogu u sudbini ove vrste tokom ovog veka.^[4][5][6][7]

Fizicki opis

Veličina i težina[uredi]

Beli medvedi se porede sa kodijak medvedima kao najveći kopneni mesojedi, a mužjaci belih medveda mogu težiti dva puta više nego sibirski tigar. Većina odraslih medveda teži 450-1000 kilograma i meri 2,5-3,3 metara u dužinu. Kada se uspravi, odrastao mužjak je visok 3,35 metara. To je otprilike kao visina slona. Odrasle ženke su za polovinu manje od mužjaka i normalno teže 250-400 kilograma i mere 1,9-2,1 metara.^[8][9] Polni dimorfizam (tako velika razlika u veličini kod polova) kod belih medveda je veoma izražen i na drugom je mestu u životinjskom svetu posle morskih lavova (Otariidae).^[10] Po rođenju, mladi teže samo 600-700 grama. Najkrupniji polarni medved je bio ogroman mužjak koji je težio 1102 kg. Ustreljen je u severozapadnoj Aljasci 1960. godine.^[11]

Krzno i koža[uredi]

Beli medvedi su evoluirali jedinstvene odlike kako bi preživeli na arktičkom ledu i snegu.

Krzno belog medveda je bele boje i obezbeđuje dobru kamuflažu i izolaciju. Sa godinama može da postane žuto. Krzno radi po principu staklene bašte - pretvara sunčevu svetlost u toplotu koju upija medveđa crna koža. Tvrda dlaka na jastučićima šapa pruža izolaciju na ledu.

Beli medvedi postepeno menjaju dlaku od maja do avgusta^[12]; međutim, za razliku od ostalih arktičkih sisara (na primer, polarne lisice), oni se ne presvlače u tamnije krzno tokom letnjih meseci radi kamuflaže. Dlaka ispod krzna takođe potpomaže izolaciji: ona zagreje telesnu temperaturu za 10°C i nevidljiva je za infracrvene fotografije jer ne odaje skoro nimalo toplote, samo su njuška i dah vidljivi.^[13] Kada se drži u toplijim uslovima, dlaka medveda postaje svetlo zelena. To je zbog algi kojima dlaka tokom toplih uslova predstavljaju odličan dom.

Spoljašnja dlaka je 5-15 centimetara debljine.^[14] Međutim, na prednjim nogama mužjaci imaju značajno dužu dlaku koja raste sve dok medved ne napuni 14 godina. Ova osobina nagoveštava da predstavlja oblik zavođenja ženki, nalik lavljoj grivi.^[10]

Evolucija i rasprostranjenost[uredi]

Polarni medvedi su se razvili iz mrkih medveda grubo pre oko 200 hiljada godina. Fosili pokazuju da su se, pre 10 do 20 hiljada godina, zubi kutnjaci belih medveda značajno izmenili nego kod onih od mrkih medveda.

Studija objavljena 1996. godine je otkrila da mrki medvedi sa takozvanih AVS ostrva u Aljasci dele najbližeg zajedničkog pretka sa belim medvedima nego sa bilo kojim drugim mrkim medvedima na svetu.^[15]

Veruje se da se beli medvedi mogu naći širom Arktika. Najjužnija tačka njihove postojbine je Džejmsov zaliv u Kanadi, dok severnije od 88. stepena populacija opada. Procenjuje se broj medveda između 20.000 i 25.000.^[16]

Lov i ishrana[uredi]

Beli medved u Praškom zoološkom vrtu

Beli medved nad lešinom

Beli medved je najkrvoločniji predstavnik porodice medveda (Ursidae) i verovatnoća je da je jedini koji bi na čoveka gledao kao na plen. Hrani se pretežno fokama, pogotovo prstenastim fokama koje buše rupe u ledu kako bi došle do vazduha, ali će loviti sve što može da pojede: ptice, glodare, krabe, belugakitove, mlade morževe, s vremena na vreme i mošusna goveda ili irvase. Ali, irvasi i mošusna goveda lako mogu da mu pobegnu jer se pregrejava brzo. Polarni medvedi su izuzetno moćni predatori, i retko kad se usuđuju da napadnu odrasle morževe koji su duplo teži od njih, dok je bilo slučajeva da se i ovo desi.^[17] Ljudi i kitovi ubice su jedini neprijatelji belim medvedima.

Iako su većinom mesojedi, ponekad pojedu bobice, korenje i kelp alge u kasno u leto. Poseduju ukupno 42 zuba u čeljustima koji reflektuju njihov karnivorni način ishrane.^[18] Očnjaci su duži i oštriji nego kod mrkih medveda. Zubna formula^[18] je:

Beli medvedi su odlični plivači, što im omogućavaju prednje šape koje imaju opnu između prstiju. Viđani su u otvorenim arktičkim vodama čak 96 kilometara udaljeni od kopna. Ponekad provedu pola svog vremena na plovećim santama leda. Beli medvedi imaju 12 cm debelo salo koje je odličan mehanizam za plovnost i kao izolacija od hladnoće. Sposobni su da trče brzinom od 40 kilometara na čas na kratkim razdaljinama.^[19]

Razmnožavanje[uredi]

Mladunčad belih medveda

Ženka jednom u tri godine donosi na svet mlade. Plodna je samo nedelju dana. Po pravilu treba da prođe oko osam meseci od početka parenja do samog poroda. U novembru i decembru medvedica kopa nekakvu vrstu jazbine i obično bira mesta na južnim padinama gde severni vetar nanosi najviše snega.

Mladunčad dolazi na svet slepa i gluva sa vrlo finim krznom. Obično ženka okoti od jednog do četiri medvedića. Teški su između 400 i 900grama. Nakon dva meseca provedena u brlogu dostignu težinu od 10 do 15 kg, a krzno im postaje sve gušće. Kada napune osam meseci, već su teški preko 45 kilograma.^[19]

Majka ih hrani dok ne napune 1,5-2,5 godine i u tom razdoblju uče kako da love. Geološki topografski institut SAD je dokazao da danas na Aljasci 42% mladunaca dostigne starost od 12 meseci, za razliku od pre 15 godina kada je 65% mladunaca tu starost doživelo.^[20]